U trenutku kada je umetnost postala dovoljna sama sebi, kada je umetnik od radnika i sluge postao gospodar svog dela i slobodan čovek, njen značaj i vrednost za društvo javlja se kao problem, predmet rasprava i novih teorija. Naše doba je našlo načina da je objasni i opravda, ona je nastavila da postoji rađajući izvanredne umetnike i sjajna dela, ali je ostala praznina, gotovo provalija koja je odvaja od velike većine ljudi, sveta kojem je umetnost možda i najpotrebnija.

Za umetnost Nadice Simjanovski postoji dovoljan razlog. On leži u njenom izvanrednom senzibilitetu, moći da uhvati treptaje sveta, ono što moderno nazivamo informacijama, propusti ih kroz sebe i reflektuje ih, urođenom iskrenošću stvarajući dela koja u sebi nose momente skoro neumetničke objektivnosti.

Osvešćeni  objekti  leže u  beskraju  nepoznatog,  tamnog,  dubokog  nelinearnog prostor  –  vremena,  pokazujući nam šta umetnica zna, ili misli da razume. Svetlost je snažna i usmerena, a njen izvor nepoznat, skriven i od samog autora, kao u snu, neuhvatljivi pokretač spoznaje. Motiv koji bira umetnik, njegova lična drama i zadovoljstvo kao uzrok nastanka dela dragoceni su i sporedni. Ono što je važno je  deža vi, poznata i privlačna atmosfera, ono nešto na prvi pogled, reptaj oka Bramana, reč, ljubav ili Ničeovo: „evo umetnika „ ,evo umetnosti.